Након дугих прититсака, праћених  чак ултиматумом југословенској влади, Југославија је приступила Тројном пакту 25.марта 1941.године. Реакција у војном врху, али и у народу, је била неочекивано оштра – народ је већ 27.марта демонстриртао  улицама градова, а војска је извршила државни удар и збацила владу Цветковић – Мачек.

                Хитлер је, прилично разгневљен, издао наредбу за напад на Југославију.

               План напада на Југославију је добио шифровано име ,,Директива бр.25“ и надовезивао се на план напада на Грчку под кодним знаком ,,Марита“. Немци су били добро упознати са приликама у земљи и војсци. Разједињено југословенско друштво погођено унутрашњом политичком кризом, оптерећено растућим националистичким и сепаратистичким тежњама доводило је у питање покушај  мобилизације. Код једног дела несрпског становништва борба за одбрану Југославије није се могла очекивати. Немци су рачунали да ће Хрвати приликом напада бити на немачкој страни, а за узврат, преко усташке емиграције гарантован им је прикладан политички поредак и стварање независне државе.Уз то неупоредиво мање бројно стање и скромне техничке могућности југословенске војске обезбеђивали су надмоћнијој немачкој војној сили лаку победу. Из тих разлога стратегија напада на Југославију је била релативно једноставна. Ради задавања озбиљног психолошког ударца, за почетак ратних операција предвиђено је брутално бомбардовање Београда и других градова. Душан Симовић у страху да Немцима не да повода за напад издао је наређење за општу мобилизацију тек 3. априла. Истог дана проусташки организован ваздупловни капетан Владимир Крен је из Загреба пребегао у Аустрију са плановима ваздушне одбране и летачким распоредом југословенског ваздухоловства.