Априлски рат

                      Након дугих прититсака, праћених  чак ултиматумом југословенској влади, Југославија је приступила Тројном пакту 25.марта 1941.године. Реакција у војном врху, али и у народу, је била неочекивано оштра – народ је већ 27.марта демонстриртао  улицама градова, а војска је извршила државни удар и збацила владу Цветковић – Мачек.

                Хитлер је, прилично разгневљен, издао наредбу за напад на Југославију.

               План напада на Југославију је добио шифровано име ,,Директива бр.25“ и надовезивао се на план напада на Грчку под кодним знаком ,,Марита“. Немци су били добро упознати са приликама у земљи и војсци. Разједињено југословенско друштво погођено унутрашњом политичком кризом, оптерећено растућим националистичким и сепаратистичким тежњама доводило је у питање покушај  мобилизације. Код једног дела несрпског становништва борба за одбрану Југославије није се могла очекивати. Немци су рачунали да ће Хрвати приликом напада бити на немачкој страни, а за узврат, преко усташке емиграције гарантован им је прикладан политички поредак и стварање независне државе.Уз то неупоредиво мање бројно стање и скромне техничке могућности југословенске војске обезбеђивали су надмоћнијој немачкој војној сили лаку победу. Из тих разлога стратегија напада на Југославију је била релативно једноставна. Ради задавања озбиљног психолошког ударца, за почетак ратних операција предвиђено је брутално бомбардовање Београда и других градова. Душан Симовић у страху да Немцима не да повода за напад издао је наређење за општу мобилизацију тек 3. априла. Истог дана проусташки организован ваздупловни капетан Владимир Крен је из Загреба пребегао у Аустрију са плановима ваздушне одбране и летачким распоредом југословенског ваздухоловства.

                 Захваљујући томе,  немачка команда је предвидела масовно бомбардовање аеродрома и комуникација на линији могућег повлачења југословенске војске према Грчкој. Моторизоване трупе из Мађарске у брзом продору кроз Војводину наступале би према Београду. Бугари И Италијани су такодје пружили свесрдну помоћ Немцима.

                 Нападом диверзантске групе Бранденбург на Сипски канал на Дунаву у ноћи између 5/6. априла 1941. започела је немачка инвазија на Југославију.

                У зору 6.априла немачка авијација је бомбардовала војне аеродроме код Скопља, Загреба, Љубљане, Брежица, Куманова и Ниша. Истовремено италијанска авијација је из Италије и својих база у Албанији напала војне положаје и морнаричке базе у Далмацији, Херцеговини и Црној Гори. Овим бомбардовањима покидане су везе између јединица и без ваздушне заштите онемогућено је несметано кретање копнених трупа.

             У првим јутарњим часовима 6. априла немачка авијација је напала веће градове Београд, Ниш, Лесковац, Крагујевац, Мостар, Бањалуку и Нови Сад.

           Главни удар под командом немачког генерала Александра фон Лера извршен је на Београд, а операција је носила име ,,Казна” (Страфгерицхт). На небрањени град и изненађено становништво бачене су разарајуће авиобомбе од 1000 кг. Бачене су велике количине бомби на стамбене четврти и важније објекте, што је изазавало велика разарања и огромне жртве. Том приликом до темеља је спаљена Народна библиотека у којој су изгореле књиге од непроцењиве културне вредности. Напади су поновљени у току ноћи 6/7. априла и настављени у току дана, а процењује се да је преко 10 000 грађана изгубило живот. У одбрану небрањеног града пожртвовано је стао једино 6. ловачки пук који је у неравноправној борби и пре уништења успео да обори десетак немачких летелица. Главни напад на Југославију извршила је 12. немачка армија из Бугарске која се одраније тамо налазила због планираног напада на Грчку. Била је то најбоље опремљена немачка армија која је учествовала у нападу на Југославију.

                Немци у инвазији кроз Хрватску нису наишли ни на какав отпор већ су од хрватских војника поздрављени као савезници. Већ 10. априла Немци су ушли у Загреб где су одушевљено дочекани од Загрепчана и истог дана проглашена је Независна Држава Хрватска.

             12.априла немачке трупе су умарширале у Београд. Војни аеродроми који у првом налету нису били уништени са малобројним преосталим авионима нису представљали неку озбиљну претњу за Немце. Сем у неколико појединачних случајева није било борбених активности. Команданти бомбардерских и ловачких пукова хрватске националности нису извршавали ратне задатке, него су се најчешће предавали и прелазили у усташку војску (пуковници Иван Драгићевић, Никола Обуљен, Драгутин Рупчић и Зденко Горјуп, потпуковници Франо Пирц, Хинко Хујбл и Леонид Бајдак, мајор Мато Чулиновић и други.

              У нади да ће из иностранства успети да организују акције,донета је одлука да се ради веће сигурности, краљ и Влада преместе у Никшић и отуда авионима пребаце у Грчку, а затим у Лондон, што је  учињено 15.априла.

                 Без обзира на безнадежно и катастрофално стање на свим фронтовима многи официри одлучно су и храбро стали у одбрану земље.

                Официрска част, положена заклетва и патриотски осећај покретали су многе  официре  и војнике (углавном српске националности) на очајничку и пожртвовану борбу против надмоћнијег непријатеља.                   

                 Многобројни су примери индивидуалног и колективног хероизма без обзира на никакве изгледе у победу. Понекад свесно жртвујући своје животе официри и војници су се борили до последњег даха. Храбри пилоти 6. ваздухопловног пука бранили су небо над Београдом, постигли десетак ваздушних победа и у неравноправној борби скоро сви су изгинули. Пример скоро епског јунаштва било је потапање разарача ,,Загреб” када су два млада поручника бојног брода, Милан Спасић и Сергеј Машара дигли у ваздух свој брод да не падне у руке Италијанима и том приликом свесно жртвовали своје животе. Било је случајева да су официри разочарани брзим поразом радије бирали смрт него срамну предају и одлазак у заробљеништво.

                     Југословенски официри су два дана касније, 17. априла потписали ,,Одредбе о извршењу примирја”, штто је озваничили безусливну капитулацију.

                    Заробљено је око 375 000 официра, подофицира и војника. Заробљеници су различито третирани тако да су Немци као праве заробљенике доживљавали Србе, неке Словенце и само оне за које су имали сазнања да су јако југословенски оријентисани. Официре и војнике хрватске националности нису заробљавали и ако јесу убрзо су ослобођени. Сличан статус имали су Македонци, Црногорци и разне мањине. Након пуштања разних категорија заробљеника, укључујући и болесне заробљенике српске националности интернирано је у заробљеничке логоре око 200 000 официра и војника. Због уништења, или заробљавања југословенске ратне документације, а и због незаинтересованости послератних истраживача не постоје ни приближни подаци о броју страдалих официра и војника у Априлском рату.

                    Застарела и слабо вођена југословенска војска неприпремљено се нашла у рату са најмодернијом, најпродорнијом и уз то најбруталнијом армијом на свету. Такав напад једноставно није могла издржати. Априлски рат је на најсуровији начин открио дубину државне кризе, снагу петоколонашке издаје, и донео коначне резултате националне разједињености.

                  И на крају да додамо да су нам Ускрс на сличан начин честитали и савезници, Британци и Американци, априла 1944. Порукама “ Срећан Ускрс” исписаним ћирилицом и прикаченим на бомбе, засули су Ниш, Лесковац, Београд… Загреб И Љубљана нису бомбардовани.

______________________

                                                                                                            Извор;  Бранко М. Јевтић,

                                                                                                                         “Јуришни батаљон ВКЈ”,